U novoj duhovitoj priči autorica Sunčica Orešić nas vodi kroz labirint muških zabluda, a u fokusu su muško-ženski odnosi promatrani kroz prizmu kazališta i života. Na kraju nas očekuje obrat koji dokazuje da stvarnost piše puno ironičnije scenarije od onih za pozornicu.
Najbolji prijatelj! Čemu služi najbolji prijatelj? Pa, da te voli, mazi, pazi. Skače u vatru i vodu za tebe, ako treba. Da ti nekada slaže. Da te iznenadi, kada najmanje očekuješ. I kaže ti istinu u lice. Onako, direkt! Pa, ti živ, ili mrtav! Ima li ova priča, “skeč”, sretan kraj? To samo ovisi o ideji i njezinoj prezentaciji. Jao meni, ova ideja već ubija! A riječi? Polako. Vito upravo otvara vrata…
– Uđi prijatelju! Vidi ga! Masna kosa. Duga kosa. Kratka pamet. Mjere na “halo dostava”! Ulazi! Nemamo puno vremena! – govori Vito
– Ne mogu brže. Vučem stotinu problema na leđima. Ni do čega mi nije stalo. Spavam. Pa jedem. I spavam. Šaljem poruke. Patim. Plačem. Ostavila me Maja. I ja nisam više u “koloru”. Blijed, pomalo sijed…
– Tako je, Fran! Samo naprijed! I nazad! Ti si najbolji kandidat za skeč! Upravo je napisan! “Zašto te je draga, ostavila”? Ljubim te prijatelju. Razvalit ćeš u kazalištu!
– Ja nisam glumac! Umirem brate, kada stanem na pozornicu! Sve zaboravim! Ne znam ni na koju stranu ću bježati! Tresem se. I padnem…
– Ništa zato. Sve je stvar treninga. Ja ću biti kraj tebe. Zajedno nastupamo. Ja sam lik koji se upravo zaljubio, a ti si lik koji je izgubio. Ostavila te cura. To sam htio reći. Idemo! Proba! Generalna proba! Tekst je kratak! Nema ga! Fran, ti reci prvo što ti padne na pamet! Improvizacija…
– Zašto te je draga ostavila?! – upita Vito Frana i zagleda se u njega, širom otvorenih usta
– Ne znam. Ali znam, da se buni što brzo vozim. Ona tada samo vrišti, pa razgovora nema. Tako je svaki dan. I stalno tupi o tome, da sam nešto zaboravio. Da sam debil, koji ne pamti što je njezina majka rekla. A majka govori, sto na sat. Ne može to normalan čovjek zapamtiti. Još me i upozorila na to, da ona sve zapamti što moja mater kaže. Pa se duri tri dana. Da ne bi bila u tako lošem stanju, ja se smilujem. Dam joj karticu. Neka si nešto lijepo kupi. A, ona se vrati praznih ruku. – Seljačino! Ti si u debelom minusu! A, ja bolje pogledam. Vratila se u drugoj garderobi. Kako to? Ja se kunem da je bilo novaca! Bilo je…
– Dobro je. Fran, nemoj plakati. I moja Maja nije baš sretna, kada se vrati iz kupovine.
– Tvoja Maja?! Duge, plave kose. “Mačić” – tako joj govore od milja. Vitka. Lijepa. Zeleno kuha. U zeleno se oblači. I spominje Vitu. Upoznala ga u kazalištu! – vikne Fran i zgrabi prijatelja za vrat.
Na kraju, nije ništa tako strašno bilo. Vito je iznenada primio poruku. Nije rekao što piše. Samo je zapjevao i zagrlio Frana – “Zašto nas je draga, ostavila”?!
Povezano: Kad bi moja žena znala
