Godišnji odmori

0

Ja uopće ne razumijem tko je zdravog razuma uopće dao ovakav naziv toj ljetnoj stanci od redovnog posla jer jako dobro znamo da mi na Balkanu ne odmaramo po ljeti.

 

Da, mi smo na Balkanu, nemojte mi vrtiti očima. Zabolit’ će vas glava.

Dobro, malo se šalim, ali možda i ne.

Kad sam bila mlada podstanarka, imala sam gazdaricu koja me naučila da kuću pospremim u petak poslije podne i tako ću cijeli vikend imati za sebe. Od tada ja tako nastojim i raditi, jer vikendi bi trebali biti za odmor. Aha, kako da ne.

 

Subota ujutro

Skidam svu posteljinu i jastuke i deke razbacam po prozorima padala kiša ili ne. Da se proluftaju, jel. Uključim vešmašinu, izvadim meso iz frizera da se otopi za ručak, ogulim krumpir i ostavim ga u hladnoj vodi, počistim salatu i narežem grincajg za juhu. E onda može kava. U lokalnoj birtiji, jer kod kuće ja bomba pala, a to se ne pokazuje ni najdražoj susjedi. Nakon kave, jurnjava na plac. Kupiš od kumica sve što ti treba i ne treba, jer naravno da sve treba. Odvališ ruke do koljena k’o majmun tegleći sve to na 4. kat bez lifta i kad dođeš kući, upregneš sve ringove i pećnicu da se ručak lagano kuha.

Aj sad, vidi prašine, pa potpisati se netko može koliko je ima. (Zadnji put si prašinu obrisala u srijedu jer je svjetlost padala tako da je izgledalo kao da imaš građevinske radove. Naravno da nije bilo ni trunke prašine na krpi, ali morala si…)

Aj, vidi prozora, izgleda kao da je vani pred kišu. (Oprala si ih prije dva tjedna jer je pes uletio zmazanim šapicama u stan i ti si zabrijala da su tvoje bijele zavjese prljave – pes ima 5 kg i ne hoda po zavjesama – pa kad već pereš zavjese, aj i prozore.)

Aj vidi ove tepihe, rese nisu dovoljno bijele, pa bi mogle to malo s Opalom… ispod ruba tepiha na kojem su rese nalaze se 2 ručnika da se laminat ne bi digao.

Postaviš ručak, pojedu za 15 minuta, opereš suđe i skrkaš neki kolač ili pitu za popodne. Nek se nađe. Možda netko naleti.

I vama se ovo čini puno posla? Ma jok. Mi to časkom. Ja jesam. Nekad. Danas više ne. Od svega navedenog, kavica i plac. Tegle drugi, peru suđe drugi, posteljinu mijenjaju drugi, jer ja nisam ničiji sluga, čega su moji dečki jako dobro svjesni. Sama sam se postavila u tu situaciju, a bez ikakve potrebe. Trebalo mi je da ih odviknem od te moje glupe ideje, i uspjela sam. A zašto i ne bi? Pa sutra mi može klavir pasti na glavu i nema me. Morbidno? Možda. Ali svaki izgovor je zlata vrijedan.

E sad, ako su mi ovako izgledale subote, možete li si zamisliti kako je izgledao godišnji?

Jaoooo, pa nismo krečili od lani.

Vidi ove lajsne od laminata kako su popustile.

A ova fleka na zidu prema kupaoni…

A vidi fuge u kupaoni. A da stavimo tamno plave, manje će se vidjeti kad se zaprljaju? Ma ne, reći će ljudi da sam lijena guzica. Nek’ one budu bijele pa ću ih ja svako malo četkicom za zube…

I tako je to izgledalo dugo, dugo, dugo… dok se moja kraljevska guzica nije razboljela i dok ja to više nisam mogla. I pazite sad, NIŠTA se nije dogodilo. Zid se nije urušio i divno je bež prljave boje. Krečit ćemo kad nam se bude dalo. Fuge su prirodno poplavile i tako se to fura u Francuskoj, što pak vi znate. Lajsne se mogu zalijepiti i silikonom, ako vam se da. Ako ne, dobra su zabava za kućne ljubimce.

Ne rugam se nikome i ne upirem prstom jer znam kako je dobar osjećaj kad je kuća savršeno čista, kad vam je familija sretna, sita i napita. Ali znam i kako je kad krene centralno grijanje pa svaki dan vadiš usisavač ne bi li maknuo one „mačke“ s tepiha za koji si jedva skupila novce i sad ga mrziš iz dna duše jer je osjetljiviji od tebe u najgoroj fazi PMS-a.

Da ne bi vi mislili da je kod mene potreban Odred za čistoću, reći ću samo da pravilnom raspodjelom zadataka, svi se osjećaju korisno i kuća je čista i uredna. Samo nije sterilna, kako je nekad bila. A zašto bi i bila sterilna, kad smo svi zdravi.

I zato sam ja odlučila i obećala samoj sebi da će mi godišnji odmor, zaista to i biti, i da započinje onaj čas kad sam primila kvaku s vanjske strane ureda znajući da se sutra tamo više ne vraćam. Nabacim osmjeh, stavim prst u uho i u glavi složim raspored kava, kino i kazališnih predstava, filmova koje ću na Netflixu gledati sa sinom do sitnih noćnih sati pričajući mu o mojim pubertetskim svinjarijama, jer dok sam ja bila u njegovim godinama, hvala Bogu nije bilo Facebooka pa te moje bisere nije lako dokazati ili mi nabiti na nos.

 

Što vam želim reći?

Svi imamo svoj način da odmorimo. Netko radom, netko valjanjem po krevetu, neko namakanjem u moru, bazenu ili ispod slapa neke rijeke. Taj godišnji odmor je vrijeme za odmor. Tijela. Duše. Živaca.

U prošloj kolumni sam vas zamolila da pokušate u sebi pronaći ono najbolje i da se toga primite i činite dobro za sebe i ljude oko sebe.

Godišnji su pri kraju i nadam se da ste našli to nešto. Nadam se da će ova jesen koja je pred nama biti dobra za nas same, jer kad je tome tako i naši voljeni su sretni. A oni što su zavidni, neka budu. To je očito najbolje što oni znaju dati.

Hvala vam što me čitate već godinu dana i nadam se da sam opravdala vaše povjerenje.

Velika pusa svima od Nevene koja je na pola godišnjeg u stanu u kojem bi netko možda pokrečio zidove, promijenio fuge i zakucao lajsne. Ali ne i mi. Mi uživamo u odmoru, jer pred nama je opaka jesen. Krećemo u 8. razred. Životne odluke se donose. Mamaroga je na godišnjem i ovako nam je sasvim dobro.

 

Nevena Skočić

Autorica: Nevena Skočić
Spisateljica, kolumnistica

 

Share.

Comments are closed.