Promjena sezone sa sobom ne donosi samo drugačiju garderobu, već i preispitivanje malih životnih radosti. Unutarnji monolozi ispred izloga, vječna dilema oko kupovine i humorističan pogled na muško-ženske odnose tema su kratke priče autorice Sunčice Orešić. Prepustite se štivu koje na autentičan način opisuje sve ono što jesen čini tako posebnom.
Stojim ja ispred kuće i mašem rukom. A, nigdje nikoga. Kako ne bi bilo? Uvijek je netko. Odlazi ono. Ljeto. Eno, jeseni viri iza ugla i smijulji se. Zašto? Zato što zna da ne volim kišu. I ne volim sivu boju. Samo zlatna i crvena prolaze. I dalje ja stojim ispred kuće i mašem… Muž me ukori i strašno se naljuti na mene. Pa, znate što dalje ide. Neka njega. Ne zna on što je sreća…
Evo mene nove, samo nakon pet minuta. Obukla sve što mi je najdraže u ormaru. Kad bolje promislim, malo je toga. A, cipele? Jedne za jesen. Može. Još samo frizura, pa jurim van. Mahnut ću ljetu, pazeći da me muž ne vidi. Ma, baš me briga. I on maše rukom nekim čudnim tipovima. Koji su to? Spasi me Bože. Ne bih se ja s njima nikada družila, niti bi ih pozdravljala. Što on zna o jeseni i zlatnoj boji? Ništa! Ništa!
Stojeći ispred izloga, misli ne daju mira. Glava govori jedno, a srce drugo. Nemoj kupiti cipele, koja je radost u kupovini sada? Što će ti to? Kupi ih! Baš će ti dobro stajati! Požuri! Predivne su. Nemoj da ostaneš bez njih! Eh, što sada? Sve je prazno. Duša je prazna. Novčanik nije ništa bolji. Na računu, pomalo klizi brojka prema ponoru… Vidi se iz ponora kako znaš i umiješ! Ali, kako? Predivnih li cipela! Znaš što? Ne moram kupiti za zimu onaj kaput koji sam namjeravala. Dobar je i stari kaput. Ili, jakna koju mi je majka kupila za rođendan. I ona je sive boje…
Da kupim cipele?! Ne! Da! Eno je! Jesen viri iza ugla! Smijulji se! Ona je kriva za sve! Nisam ja, zato što sam kupila cipele! Sram je bilo. Ona me prisilila na kupovinu! Nije ona moja najbolja prijateljica. Ne volimo se mi tako žarko. Neka njoj žarkih boja, ja se ne želim s njom družiti. Usrećila me. Nagovorila me. Kupila sam cipele. I što bi to značilo? Da je uporna i želi moju ljubav. Pa, dobro, neka joj bude.
– Dođi! Nemoj se bojati! Širim ruke prema tebi! Hajde jeseni, ne mogu još dugo čekati. Moj je muž sigurno već nestrpljiv. Jedva čeka da se vratim doma, s još jednim cipelama. Vraga će biti još na kućnom pragu. Sačuvaj Bože! On se svuda krije, ali da ga i u cipelama ima, nisam znala…
